Kod nas je sve brzo, brze trake, brzi vozovi, brzi gonzales…
A šta je sa onom Ne brže od života. Jeste da se to odnosi na jurišanje kolima ali generalno ništa se mi ne razlikujemo od automobila. Svi negde jurimo, žurimo, takmičimo se, trošimo gorivo (a gorivo sve skluplje) i na kraju pregorimo.
Burnout – sindrom sagorevanja je stanje psihičke i fizičke iscrpljenosti, što samim tim dovodi do smanjene efikasnosti. Brz život nas iscrpljuje, troši i zamara.
Ovaj sindrom ima i faze koje su veoma slične braku, ups, htela sam da kažem životu u mraku.
Prva faza je medeni mesec. U ovoj fazi je sve sjajno i bajno. Puni smo entuzijazma, radujemo se obavezama, radujemo se poslu i ništa nam nije teško da uradimo. Sve je idilično i energično.
Onda realnost pokuca na vrata. U drugoj fazi shvatamo da i nije baš sve tako bajno i sjajno. Shvatamo da smo preopterećeni poslom, postajemo frustrirani i nezadovoljni. Polako počinjemo da vidimo pravu sliku situacije.
U prvoj fazi smo bili očarani, a u trećoj smo razočarani. Sada smo sve nervozniji, umorniji, ne možemo da spavamo, razdražljivi smo, ljuti i kritični. Anksioznost i depresija postaju deo naše svakodnevnice. Sada smo praktično doterali cara do duvara.
I na kraju se uključi crvena lampica, alarm. Iscrpljeni smo, gubimo samopouzdanje i veru u sebe. Ova faza je ozbiljna, alarmanta i krajnje vreme je da se odreaguje. Došli smo do trenutka kada je potrebno da prikočimo, da stanemo, proverimo gume i da napunimo gorivo. Vreme je za servis, za reparaciju.
Nije ovo maraton, nije ovo neka trka, ovo je život. Vreme je da ukočimo, da zastanemo, da obratimo pažnju na nas, na ono što nas okružuje (attention is an action of connection). Vreme je da se povežemo sa prirodom, da se povežemo sa sobom, sa svojim željama i potrebama i da se konektujemo sa drugim ljudima.
Vreme je da se prepustimo, opustimo i samo laganini…
SVE SE STIGNE I POSTIGNE
(Tekst Da li ste pregoreli napisan za Nedeljnikov blog, prilagođeno za Virtualno ogledalo)