“Čovek danjašnjice živi u obmani da zna šta želi, dok u stvari želi ono što se od njega očekuje da želi.” – Erich Fromm
Svi mi imamo neke želje, svi se mi molimo da nam se one i ostvare ali retko ko od nas zna šta je to što on zaista želi. Prestali smo da slušamo sebe, svoje želje i potrebe. Prestali smo da osećamo šta je to što nama zaista treba, šta je to što samo mi želimo. Ne znamo da napravimo razliku između svojih iskrenih želja i želja koje nam se plasiraju, po tuđoj meri trasiraju. Molimo se za ostvarenje ciljeva i želja koje kada se ostvare shvatimo da možda i nismo želeli. Da su to zapravo želeli naši roditelji, da nam je te želje i ciljeve nametnulo društvo. Jednom rečju trčimo za opšte prihvaćenim ciljevima i molimo se za društveno prihvatljive želje.
Molimo se za ljubav. Molimo se da pronađemo ljubav, da pronađemo tu neku „drugu polovinu“. Pa ljudi moji, da li je to realno? Da li mi stvarno verujemo da smo mi samo pola? Da li mi stvarno verujemo da moramo da nađemo tu neku „savršenu osobu“ da bismo bili celi? Pa nije ni čudo što smo nesrećni. Mi smo stalno u nekoj potrazi za srećom koja je spolja, a ono što je u nama zapostavljamo i sebe ostavljamo.
Ljudi moji, odbijam da budem pola, ja sam ja, ja sam cela osoba.
Molimo se za avione, kamione, milione, silikone da bismo bili srećni a nismo ni svesni da je sreća u nama i da sve te stvari prestavljaju samo usputne atribute. Nismo ni svesni da u toj trci za nečim većim, boljim, zanemarujemo ono što je oko nas, ono što već imamo. I što je najstrašnije od svega, u celoj toj trci zanemarujemo nas same.
Ne prihvatamo prirodu, ne prihvatamo ljubav koja nam se daje, već zahtevamo da bude onako kako smo naručili, odlučili, kako su nas drugi naučili. Čekamo da dođe baš to za šta se molimo, i samo u takvom obliku koji smo zamislili, i slepi smo za sve ono što nam se pruža, za svu kišu, sunce, vetar i oblake, za svu ljubav koja dolazi i prolazi. Čekamo tu jednu osobu iz naše mašte da nas voli a ne obraćamo pažnju na sve ljude koji nas već vole, ne obraćamo pažnju da na taj način zapravo sebe lišavamo ljubavi. Čekamo veću kuću, više para a zabaravljamo da dišemo, da hodamo, zaboravljamo da postojimo.
Hajde svi da naučimo da volimo i poštujemo ono što imamo a ne da volimo nešto što nemamo. Hajde da prestanemo da se molimo i da počnemo da se zahvaljujemo na svemu što imamo, jer i to vrlo lako može da nestane, da postoji prestane.
Hajde da BEZ STRAHA zakoračimo u 2019-u i da DO POSLEDNJEG DAHA uživamo u njoj!
Neka nam je SREĆNA NOVA GODINA!!!
(Tekst Želim da poželim napisan za Nedeljnikov blog oktobar 2018. godine, prilagođeno za Virtualno ogledalo)