Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji božjoj koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja božja: to su staze i reke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova a ne države i granice, kolje i bajoneti, palanke, tamnice u kojima slobodnog čovjeka kao miša davi gospodar, sused, običaj, kritika. – Isidora Sekulić
Većina dece je volela atlas, globus, da mašta o svim zemljama sveta..ne i ja. Uvek me je prolazila blaga jeza kada profesor geografije kaže „Stambolić, izađi pred kartu“ ili „Stambolić, otvori atlas“. Ne znam zašto ali mi baš i nije polazilo za rukom da pronađem mesto koje se od mene tražilo. Zato sam uvek lutala, istraživala, zalazila, pronalazila, menjala, učila, a nekad se malo i mučila. Gledanjem u kartu i atlas, istraživanjem novih prostora i predela zapravo gledamo i istražujemo kartu sopstvene duše. Učimo, rastemo i razvijamo se baš kao i svi ti gradovi i mesta širom sveta.
Ni Brisel nisam uspela ja da pronađem, već se on nekim čudom našao na mojoj karti. Postao još jedan pečat u pasošu mog života. Neko bi rekao: „Čudni su putevi Gospodnji“ a ja kažem: „Čudni su putevi ljubavi“. Kada sam sletela u Brisel, kao da sam sletela na jedan ogroman aerodrom. Ljudi različitih vera, kultura, boje kože, dolaze, odlaze, prolaze i čekaju letove za neka nova mesta. Svi oni sa sobom nose neki prtljag, prtljag ispunjen prošlim vremenima, strahovima, nadama, željama i snovima. Svi govore različitim jezikom ali u isto vreme pokušavaju da nađu onaj zajednički jezik – jezik ljubavi.
Nova država, novi grad, jednom rečju novo iskustvo, menja čoveka iz korena. Ruši ustaljene navike, stare obrasce, uverenja i predrasude. Širi vidike, priprema nepca za nove ukuse, mirise, otvara srca za drugu boju kože, jezik i kulturu. Mene je Brisel promenio. Kao i svi ljudi na ovom svetu i ja sam imala predrasude. Ipak sam odrasla na Balkanu, mestu gde su jedni ovakvi, drugi onakvi a treći svakakvi. Kada sam se doselila u Brisel, te predrasude su se razbile na hiljade komada. I tada sam shvatila da nikakvi kalupi i norme u koje pokušavaju da nas stave nisu bitni i da smo svi mi počasni građani ovog čarobnog Sveta.
Zato punim plućima i bez straha uživajmo u njemu!
Moramo znati i da je svaka promena teška jer sa sobom nosi strah od nepoznatog, strah od neuspeha. Svi se sigurno pitate: kako izdržati u „tuđini“? Kako bez rodne grude? Vrlo je jednostavno. Iskoristite svaki trenutak dok ste tu gde jeste. Istražujte i upoznajte nove gradove, ljude, jezike, kulture….istražujte i upoznajte sebe. Bogatite i širite svoje vidike. Nikad se ne zna na koje mesto ćete sledeće godine sleteti.
I dok polako privodim kraju ovaj članak, u pozadini odzvanjaju reči Nepovratne pesme našeg nezaboravnog Miroslava Mike Antića.
(Napisano za Nedeljnikov blog i magazin Original,maj 2017. godine)